Рођена је 8. августа 1929. године у Београду, од оца  Милорада, инжењера и мајке Видосаве. Основну школу и гимназију завршила је у Београду. Дипломирала је на Геолошко-палеонтолошкој групи Природно-математичког факултета Универзитета у Београду 12. фебруара 1953. године. По дипломирању, два месеца је радила у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања НР Србије у Београду; 1. новембра 1953, запослила се у Природњачком музеју, у којем је остала све до одласка у пензију, 20. августа 1993. године.

Научна делатност Нене Михајловић обухватала је геологију, палеонтологију и палеозоологију. Била је члан Српског геолошког друштва и Музејског друштва Србије. Учествовала је на домаћим и међународним скуповима; у Гласнику Природњачког музеја, Геолошким аналима Балканскога полуострва и међународним часописима објавила је бројне радове, међу којима су најзначајни: „Стратиграфски и палеонтолошки приказ нових амонитских врста из клауских слојева Гребена“, „Средње јурска фауна са планине Будош (Никшић)“, „Елипсактинијски кречњаци Србије“, „Граптолитска фауна Звоначке бање“, „Клауска фауна догера околине Доњег Милановца (источна Србија), „Приказ хидрозојске фауне титонских кречњака Србије“, „Доњекредни корали из источне Србије“. Учествовала је у организацији и реализацији више од 30 музејских изложби и пратећих публикација.

Током четири деценије дугог рада прошла је сва музеолошка звања – од кустоса приправника до музејског саветника; упоредо је напредовала и у научно-истраживачкој делатности. Као стипендиста Бечког универзитета била је на једномесечном стручном усавршавању у Бечу 1958. године. Докторску дисертацију „Силурски граптолити источне Србије“ одбранила је на Рударско-геолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду 2. јула 1973. и стекла звање доктора геолошких наука. Обављала је функцију шефа Геолошког одељења и била део тима научних сарадника Научно-истраживачке јединице Музеја.

Била је руководилац две велике збирке – фосилизованих бескичмењака палеозоика и мезозоика. Захваљујући свом знању, труду и искуству, као и честим одласцима на теренска истраживања унапредила је не само квантитативно фонд наведених збирки већ је идентификовала и детерминисала главнину сакупљеног материјала. Највећи део свог радног века Нена Михајловић је посветила проучавању и научној одредби фосилизованих граптолита ордовицијума и силура, откривених на локалитетима у источној Србији (централни Кучај и шира околина Звоначке бање), на основу којих је дефинисана геолошка старост тих терена. С обзиром да је њена дугогодишња пријатељица и колегиница са студија, Смиљана Мима Стојановић, такође геолог, живела и радила у Аустралији, обезбедила је да Природњачки музеј на поклон добије реплике Едијакара фауне из јужне Аустралије. У оквиру Збирке бескичмењака мезозоика, у кооауторству са кустосом Заријом Бешићем, научно је обрадила велики број примерака, укључујући представнике амонита и пратеће фауне Дурмитора, Сињајевине и Никшићке Жупе (Црна Гора), а потом амонита, сунђера и корала из источне и западне Србије, у сарадњи са Драгицом Турншек, словеначким палеонтологом. По мом доласку у Музеј (1993), исте године када се Нена Михајловић пензионисала, преузела сам руковођење збиркама које је она водила и од ње „наследила“ канцеларију у којој је седела. Управо на примопредаји канцеларије дошапнула ми је „не дај је ником…“.

На вест о смрти Милене Михајловић, колегиница Деса Ђорђевић Милутиновић написала је да се Палеоботаничка збирка којом она данас руководи – захваљујући Нени може похвалити богатом колекцијом од око 500-600 примерака девонских биљака из источне Србије, које су у то време (60-те године прошлог века) први пут откривене на подручју тадашње Југославије.

На теренска истраживања Нена Михајловић најчешће је ишла тимски, са кустосима Божидаром Матејићем, Велимиром Милошевићем, Војиславом Симићем, Александром Костићем и препаратором Николом Недељковићем. Посебно су значајна њихова детаљна геолошка истраживања, спроведена у периоду 1965–1970, у делу Ђердапске клисуре који је планиран да буде потопљен акумулационим језером након изградње бране на Дунаву узводно од Кладова. Тада су сакупљени изванредно очувани примерци фосила животиња (амонити, белемнити, брахиоподи, шкољке, пужеви) и биљака, који данас углавном представљају палеонтолошке раритете јер део некадашњих фосилоносних налазишта на том простору више не постоји.  

Нена Михајловић била је дугогодишњи члан хора „Београдски Мадригалисти“; са њима је пропутовала пола света, а са тих путешествија, осим лепих утисака – доносила је и материјал за збирке. Међу њима се могу пронаћи различити фосили биљака и животиња из Немачке, Аустрије, Италије, Пољске, Чехословачке, СССР и Велике Британије, који су незаобилазни експонати на изложбама Музеја.

Још много тога би се могло рећи и написати о Нени Михајловић и њеном животу. Да се удала касно, да је свог супруга Ђорђа Павловића много волела, али га је рано изгубила. Да је често путовала и да је своја искуства са путовања несебично делила. Да ниједну музејску изложбу није пропуштала, као ни многе музејске прославе на којима је била радо виђен гост. Или њену причу о породичном стаблу чувеног Борисава Боре Станковића, чија је даља рођака била.

Подсећање овом приликом завршићу кратко и једноставно – волела је живот, свој посао и путовања, спајајући их међусобно. Нека ти је вечна слава драга наша Нено.

Александра Маран Стевановић