Владимир Дмитриевич Ласкарев (1868–1954) био је еминентни руски и српски геолог и палеонтолог, члан Српске академије наука и дугогодишњи сарадник Музеја српске земље, данас Природњачког музеја у Београду.

Рођен 26. јуна 1868. у Бирјучу, у тадашњој Вороњешкој губернији Царске Русије. Гимназију је завршио у Черњигову 1887, а Императорски Универзитет Новоросијск у Одеси 1891. године. Прво запослење добио је на Рударском институту у Петрограду, потом је изабран за асистента геологије на Новоросијском универзитету (1892) и за члана чувеног Геолошког комитета – ГЕОЛКОМ (1896). Степен магистра геогнозије и минералогије стекао је 1903, а докторску дисертацију, на којој је предано радио годинама, одбранио је 1916. године. Био је почасни члан многих геолошких друштава; због изузетног доприноса проучавању геолошке структуре и грађе европског континента додељена му је престижна Ахматовска награда (Ахматовская премия) Императорске академије наука. Октобарска револуција и Грађански рат прекинули су његов истраживачки рад и успешну каријеру. У јануару 1920, са сестром и њеном децом заувек је напустио Русију.

У Београд је стигао 5. маја 1920. године; за долазак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца се определио јер су у Београду живели и радили његове колеге и пријатељи Јован Цвијић и Петар Павловић.

Изузетно широк научни опус Владимира Ласкарева може се груписати у два периода: први, у Русији до 1919. на Новоросијском универзитету у Одеси и други, у Србији, на Београдском универзитету од 1920. године. Током првог периода ангажован је у геолошким истраживањима југозападне Русије, проучавајући творевине Подолије и Бесарабије, седименте сарматског мора на простору тадашње Волинске, Подолске и Kијевске губерније, тектонику кристаласте масе као и богата лежишта фосилизованих остатака крупних сисара у јужној Русији. По доласку у Србију, своја истраживања сконцентрисао је на стратиграфска проучавања творевина неогена и квартара на подручју Србије, Босне и Македоније. Сарађивао је са Петром Павловићем, Јованом Цвијићем, Јованом Жујовићем, Владимиром Петковићем, Миланом Луковићем и Ђорђем Злоковићем. Посебно плодоносна била је сарадња са Петром Павловићем, првим управником Музеја српске земље, са којим је истраживао лесне терене Србије и Војводине, по примерцима интересантну и обимну малакофауну откривену у долини потока Kарагач и фосилизоване остатке крупних сисара миоценске старости „Пикермијска фауна“ из околине Велеса (Северна Македонија). Захваљујући великом труду и изузетном познавању крупних сисара миоцена (област коју је проучавао и у Русији) – примерци Пикермске фауне из околине Велеса научно и стручно су обрађени и сачувани, и данас представљају једну од значајних збирки Природњачког музеја у Београду.

На Збору Српског геолошког друштва, 10. априла 1924, званично је промовисао и дефинисао термин Паратетис – велико епиконтинентално море које се простирало на подручју данашње западне и централне Европе и Евроазије. За дописног члана Српске академије наука изабран је 1932, а за редовног 1947. године.

Иако врхунски професор и стручњак за регионалну геологију и палеонтологију, по својој природи Владимир Ласкарев био је тих и ненаметљив. Све до завршетка Другог светског рата није желео да прими југословенско држављанство, надајући се повратку у своју родну земљу и на свој матични Универзитет. Због тога је више од 30 година стрпљиво чекао да од хонорарног постане редовни професор, са врло малом новчаном надокнадом за свој рад која једва да је покривала његов ионако скроман начин живота. Југословенско држављанство је прихватио 1947, образлажући то чињеницом да је Србија у међувремену постала једина његова отаџбина. Након тога, Природно-математички факултет понудио му је избор у звање редовног професора што је он за радошћу и захвалношћу прихватио, сматрајући да му је тиме учињена највећа почаст коју је могао да доживи. Био је један од ретких професора Београдског универзитета (ако не и једини) који се никада није пензионисао; на универзитету је предавао и у дубокој старости, јер је после рата држави био потребан образован и учен кадар. Колеге палеонтолози и пријатељи изузетно су га уважавали; његовим именом названи су бројни родови и врсте.

Преминуо је у Београду 10. априла 1954. године након дуге болести. Сахрањен је на Руском делу београдског Новог гробља, тамо где леже посмртни остаци многих руских емиграната.

Александра Маран Стевановић

Маран Стевановић, А., 2019: Владимир Дмитријевич Ласкарев: Лик и дело у сећањима Петра Стевановића. – У: Јовић, В., Ганић, М. (уредници) Владимир Д. Ласкарев – живот и дело – поводом 150 година од рођења. Српска академија наука и уметности & Српско геолошко друштво, 21-30.