У оквиру циљаних теренских истраживања ендемичне, ретке и угрожене флоре Србије, крајем јула 2024. кустос Природњачког музеја др Марјан Никетић уочио је малобројну популацију крагујевачког слеза (Althaea kragujevacensis Pančić), биљне врсте која се у Црвеној књизи флоре Србије води као ишчезла. Врсту је први пронашао и описао као нову за науку Јосиф Панчић давне1874. године, при чему је констатована само на два локалитета у околини Крагујевца (Метино брдо и Враћевшница). Након тога је гајена у Ботаничкој башти „Јевремовац“ у Београду све до 1961. године. Будући да ова локално ендемична врста након тога никада није поново примећена на поменутим локалитетима, евидентирана је и као глобално ишчезла врста из биосфере.

Таксономски статус биљке је већ дуже времена био под знаком питања, јер у нашим и светским хербаријумима постоје свега неколико старих Панчићевих примерака. Поред тога Јосиф Панчић је негирао своје откриће тврдећи да је заправо реч о торинском слезу (Althaea taurinensis DC.), што је касније допринело различитим тумачењима њеног статуса у ботаничким круговима. На основу морфологије сакушто је касније допринело различитим тумачењима њеног статуса у ботаничким круговима. На основу морфологије сакупљених примерака може се закључити да је Панчић био у праву и да је крагујевачки слез највероватније синоним за торински слез који је сличан белом слезу (Althaea officinalis L.), али поседује урезаније листове, дуже цветне дршке, крунице чија је боја сличнија црном слезу (Malva sylvestris L.) и више је везан за станишта поред пута, међе и живице него за изразито влажна ливаде и поља. Ова чињеница не умањује значај открића, јер је биљка и даље веома ретка и угрожена у флори Србије, а историјска енигма око њеног статуса је по свему судећи разрешена. По неким ауторима ова биљка је хибридног порекла.

Популација слеза пронађена је у селу Враћевшница у подножју Рудника где је најбројнија поред главног асфалтног пута у изворишном делу реке Груже. Ова локација сасвим одговара подацима које је Јосиф Панчић био навео на етикети његовог оригиналног хербарског примерка. Интересантно је да је овај примерак био депонованог у хербаријуму Природњачког музеја до 2000. године, када је враћен хербаријуму Института за ботанику и Ботаничке баште у Београду. Неколико дана након овог открића др Марјан Никетић се, заједно са колегом Милошем Мрваљевићем, поново упутио на исти локалитет са циљем да се један примерак сакупи за пресађивање у Ботаничкој башти (видети на једној фотографији) у циљу њене заштите и даље пропагације, као и да се биљка детаљно фотографише и установи бројност њене популације. Том приликом је обиђен и други познати локалитет врсте (Метино брдо у Крагујевцу). Међутим биљка није нађена на том локалитету и с правом се претпоставља да је са њега ишчезла због интензивне урбанизације и деградације станишта. 

Приредио: др Марјан Никетић, музејски саветник ботаничар