Aкадемик Видојко Јовић
1956–2024
С тугом смо примили вест да је 8. септембра у Београду преминуо Видојко Јовић, велики пријатељ Природњачког музеја, редовни професор Рударско-геолошког факултета у пензији и редовни члан Српске академије наука и уметности. Видојко Јовић један је од наших најеминентнијих послератних геолога, ерудита изузетно широких интересовања, који је својим свестраним радом оставио дубок траг не само у геологији, већ и у другим сферама научних и стручних истраживања. „Од грчке митологије и поезије до геологије, нема шта он није знао… „ један је од коментара на вест да Видојко Јовић више није међу нама.
Рођен је 2. септембра 1956. године у Пироту. Детињство и дечаштво провео у Баваништу, где су се његови родитељи преселили, купивши имање. Иако свестран и заинтересован за небројене научне области, како је сам умео да каже понајвише га је интересовала хемија, коју је желео и да упише, али се стицајем судбинских околности „задесио“ на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду. Још током студенстких дана, али и касније, често је путовао широм света у жељи да види, упозна и одгонетне неке друге народе и њихове културе.
На Рударско-геолошком факултету дипломирао је 1980, а убрзо и магистрирао 1983. године. Звање доктора геолошких наука стекао је 1990. одбранивши докторску дисертацију „Геохемија биоесенцијалних микроелемената у процесима површинског распадања кредно-терцијарних вулканита Србије”.
По стицању дипломе запослио се у Геозаводу (1980); током служења војног рока у Загребу, професор који је у том граду боравио у радној посети, понудио му је место асистента на Рударско-геолошком факултету; понуду је прихватио и 1985. започео своју каријеру универзитетског професора. Био је шеф Департмана и Катедре за петрологију и геохемију и осим на Рударско-геолошком, предавао је и на Географском факултету у Београду. Пензионисан је 2021. године.
Био је „најмлађи“ академик: у својој 47 години, 2003. изабран је за дописног члана САНУ, а редовни члан постао је 2009. године. У оквиру Академије, био је председник Одбора за геохемију и члан Одбора за палеофлору и палеофауну, Одбора Човек и животна средина, Управног одбора Фонда за научна истраживања и руководилац пројеката Микроелементи у решавању геолошких проблема.
Научна делатност Видојка Јовића обухватала је геологију, геохемију, минералогију, петрологију и петроархеологију. Објавио је бројне научне радове у домаћим и иностраним часописима и учествовао на домаћим и међународним научним скуповима. Био је главни уредник часописа „Екологика“ и члан уређивачких одбора „Зборник Матице српске за природне науке“, „Геолошки анали Балканскога полуострва“, „Весник Геозавода“, „Флогистон“, „Гласник Фонда за научна истраживања САНУ“, као и библиотеке „Поучник“ Српске књижевне задруге. Био је и уредник зборника – „Јован Жујовић-живот и дело: поводом 150 година од рођења и 70 година од смрти“ (2010), „150 година од рођења Јована Цвијића-Зборник радова са међународне конференције“ (2016), „Минерални ресурси никла у Србији и утицај на животну средину” (2016), „Стеван Бошковић-живот и дело: поводом 150 година од рођења“ (2019), „Владимир Д. Ласкарев-живот и дело: поводом 150 година од рођења” (2019). Једна од његових последњих активности била је рецензија рукописа монографије „125 година Природњачког музеја у Београду“, која је штампана у августу 2024. године.
Био је и члан Српског геолошког друштвa (секретар 1987–1989), Српског археолошког друштва, Геохемијског друштва САД, Међународне асоцијације за геохемију и космохемију (Канада), Асоцијације проспекцијских геохемичара (Канада), Минералошког друштва Велике Британије, Друштва за историју наука о земљи, Међународне комисијe за историју геолошких наука и Комитета за геонауке и геонаслеђе Комисије Републике Србије за сарадњу са Унеском. Обављао је функције председника Управног одбора Природњачког музеја у Београду (2006–2016) и Управног одбора Вукове задужбине (2011–).
За свој допринос науци и струци одликован је бројним признањима: Повеља Српског геолошког друштва (1991), Повеља Српске књижевне задруге (2002), Захвалница за унапређење рада Музеја науке и технике (2014), Захвалница за фундаментални допринос развоју геолошких наука и руско-српску сарадњу и Златна медаља В. В. Коваљског за достигнућа у геохемијској екологији, коју додељује Институт геохемије и аналитичке хемије „В. И. Вернадски“ Руске академије наука (2015), Плакета за допринос активностима Српског геолошког друштва поводом 125 година од оснивања (2016), Велика сретењска повеља за неговање српско-словеначких културних и научних веза (2017).
Истраживањима у домену петроархеологије на античким археолошким локалитетима у Србији, посебно на подручју Гамзиграда, закорачио је у свет археологије. Приликом избора за академика, дао је интервју за часопис популарне науке „Планета”: „Од старијих увек ваља учити, јер године паметним људима дају мудрост. Младе године дају смелост, храброст и склоност ка иновацијама. То ваља помирити у себи и око себе, а онда следи одговорност према себи и онима који су вас изабрали. Морате имати стално на уму да се од вас много очекује и да морате много да дајете. Бити члан САНУ представља терет који ваља умети носити, има лепоту, али и тежину.”
***
Са посебним задовољством одазвао се позиву да свечано отвори изложбе Музеја – Од стене до стене – портрет научника Петра Стевановића (Музеј науке и технике САНУ 2014) и Три боје вина – Геологија и вино (Галерија Природњачког музеја 2015).
***
Академик Видојко Јовић сахрањен је у Баваништу, 9. септембра 2024. године. Нека му је вечна слава.
Приредиле: Александра Маран Стевановић, Наташа Војводић
